Alfonso Konović, Barban, 1939

Svoju prvu sopelu Alfonso Konović iz Jurićeva Kala kraj Barbana napravio je u potpunosti ručno kada je imao 17 godina. Stariji susjed imao je jednu sopelu te bi mu je ponekad posudio da proba svirati. Pošto mu je postalo neugodno posuđivati instrument, odlučio je napraviti svoj. “Kantati san počeja na njive sa jeno 15 let a sviriti kad san si činija tu roženicu na ruke kad san ima 17 let, 56.-ega leta. (...) Sam poša si zet drivo i drugo leto sam poša delat i sam je činija i mi je služila dok sam fini vojsku. Oni put sam počeja delat i sam si kupi roženicu da bude nastrojena, malo lipća, da malo lipće izgleda.” (Alfonso Konović) Alfonso je prije svega svirač, kako sam kaže, “...vajk na okolo po piri, po svadbi, po plesi smo hodili saku nedilju. (...) Kad smo mladi bili, puno selo je bilo te omladine, sastajali smo se ovako uvečer, van smo zašli i kantali po domaću. Neku peć sam ima u staroj hiži pak tu smo se lipo sastajali, doni je svako toliko niki neku bukaletu, i tu smo lipo kantali dvi, tri ure. (...) Smo hodili naokolo kantajući, pa smo imali i usne harmonike, i s njima smo delali. Pak san si ja nakon jeno tri leta kupi neku harmoniku pak sam i š njom hodi naokolo van.” (Alfonso Konović) Ozbiljnije je počeo s izradom instrumenata 2000. godine, nakon što je nabavio mali tokarski stroj i sve potrebne alate prilagođene potrebama za izradu instrumenata. Izrađuje sva istarska tradicijska glazbala i piskove, a posebnu pažnju posvetio je sopelici o kojoj nije znao previše te ju je smatrao zaboravljenim i zapuštenim instrumentom. Pažljiv pristup sopelici i njeno usklađivanje s dimenzijama male sopele, navelo ga je i na druga razmišljanja. To je rezultiralo stvaranjem novog instrumenta - dvojnice sopelice. One se mogu usporediti s dvojnicama kojima se cijevi u donjem dijelu odvajaju te nalikuju na sopelicu, imaju isti raspored rupa kao i dvojnice, ali pritom specifičan zvuk. “Svi instrumenti su po dva, dva glasa imaju. Mišnice, šurle, dvojnice, roženice su činjene dvi, da u paru svire, a sopelica ni imala para, sama je svirala, zato je bila i napuštena jer jedan glas ni lipo kako ča su dva. Onda sam ja počeja sviriti sa dvi sopelice, čuda je lipće bilo zvučilo kad se svirilo sa dvima. Samo bi ti bilo neugodno, ti si micao, pak ti se ni svaki put složila. Pak sad ja mislim kako bi ja napravi i njoj par, ali u jenem kusu. Onda sam ima jene dvojnice ke su mi slabo svirile, ja sam ih ovako na jeno 13 centimetri prepilija, i napravija kanalice, piski su bili već napravljeni, jer ko će bit dvojnice sopelice moraju imat iste i rupe, škulje. Centralna škulja, ista visina mora biti. I kad sam je učinija, ja sam to prova, i sam bi sav srićan! Sad i sopelica ima svoj par.” (Alfonso Konović)

Alfonso Konović (drugi s lijeva) s prijateljima - druženje uz harmonike i sopelu. Oko 1960. g., vl. Alfonso Konović.
Alfonso Konović na svom štandu instrumenata. Lindar, Fešta prez štrumenti, 2008. Iz dokumentacije EMI/MEI.
Izrada sopele - Alfonso Konović. Jurićev Kal (Barban), 2010. Snimio: Mario Buletić. Iz dokumentacije EMI/MEI.